ЖРТВОВАЊЕ ЗА „СРПСТВО”

Радови посвећени деконструкцији сећања на ослободилачке ратове Србије инсистирају на ставу како је национални занос накнадно уметнути садржај прошлости, при чему се посебно истиче место монарха у таквој култури сећања, као јасно препознатљив симбол чији настанак везују за државну прераду меморијских структура.

Епитафи из западне Србије говоре другачије. Људи из „народа” имали су све до краја XIX века некритичан и готово патетичан став према идеализованим очинским фигурама Карађорђа, потом Милоша, Михаила и Милана Обреновића. Сељаци се у овом периоду просто „утркују” ко ће пре поменути име владара на споменику својих предака. 

Међутим, таква пракса се прекида крајем XIX века. На споменицима изгинулим војницима у западној Србији ретко се помињу имена краљева Александра Обреновића и Петра Карађорђевића. Ако се за првог може рећи да није био омиљен у народу (нити је било некаквих војних сукоба за време његове владавине, осим почетка комитског ратовања), за другог су везане највеће војничке победе у модерној српској историји. 

Из епитафа се јасно види како се однос сељака према владајућим династијама временом битно променио, а жртвовање за отаџбину престало да се поистовећује са личношћу владара. Натписи на споменицима истовремено истичу како се на бојном пољу гинуло за „добро отаџбине”, слободу отачаства”, „за српство”, „спас отаџбине”.

Сећање на мртве било је обавеза, без обзира на политичку симболику. Приватно сећање на погинуле војнике у западној Србији темељило се на породичној и локалној традицији, које су постојале изван државне и националне иницијативе. Та чињеница није спречавала људе да самостално граде осећај припадности својој заједници, укључујући и употребу државних националних симбола.

Тако су сељаци на своје споменике већ од средине XIX урезивали и државни грб Кнежевине Србије. После 1900. све чешће почињу да се појављују и двоглави орлови Краљевине Србије. Уписивани су на врху споменика, и најчешће су били сићушни. Изузетак је подручје на левој обали Западне Мораве између Чачка и Рудника, где се велики и упечатљиви државни грбови често срећу на споменицима подигнутим у сеоским гробљима. После 1918. урезује се грб Краљевине СХС/Југославије. Грб је обично приказиван са искошеним копљима које прати и државна застава.

Становници западне Србије несумњиво су поседовали националну самосвест, и то нису крили. Јавно и силовито обзнањивали су свој идентитет у земљи која им је дала слободу коју су њихови преци вековима прижељкивали.

Истицање јунаштва и херојске смрти представљају основно обележје визуелно-вербалних порука надгробних споменика и крајпуташа посвећеним ратницима из Првог светског рата. Поред тога важно је истаћи да су сељаци на споменицима исписали читаву малу историју ратовања покојника, са низом детаља везаних за војне јединице, оружје, битке, хронологију ратовања, војне успехе и неуспехе. Из таквих натписа може се сазнати читава војна и државна историја Србије од почетка XIX века до стварања Југославије 1918. године. Истовремено записи о ратницима сачували су расположење народа, приватну историју сељака и схватање јунаштва као најљудскијег моралног чина у одбрани човековог достојанства и слободе.

Трагично историјско наслеђе условило је да етос жртве и подвига постану део потврде идентитета и историјског трајања српског народа. Такве темељне вредности није створила држава, већ само људско друштво и религијска традиција. Хришћанско наслеђе било је одлучујуће, јер се њиме брисало паганско жртвовање новим видом жртве за ближње које одржава заједницу. Епитафи са сеоских гробља у западној Србији посвећени изгинулим војницима редовно понављају како су ратници погинули за „крст часни и слободу народа”, „веру и отаџбину”, „српство”.

Иако је паганско наслеђе код српског народа евидентно, посебно култ мртвих и предака на који се своди целокупна стара српска народна религија, ипак је хришћанска традиција доминантна. Паганска традиција често је пренаглашена у многим теоријским поставкама које су потом утицале и на резултате истраживања на терену, јер се због (ре)конструкције „народне религије” заобилазе несумњиви утицаји хришћанства.

Хришћанство је надахњивало људе да животом бране свој народ, историјску заједницу схваћену као континуитет и јединство бивших, садашњих и будућих генерација. То је тајна високог морала и спремности на жртву. Јер, ако човеков идентитет потврђује заједница, односно осећање заједнице које надвладава појединачну смрт, онда његова жртва за заједницу представља високоморални чин. У том случају нема се осећај да се нешто губи, него напротив, осећа се потврда личности, али само доживљајем присуства историјске заједнице у себи.

Постоји и критички став према оваквим објашњењима и указивање на негативан однос према животу у сиромашном и архаичном друштву, што је основа за преиспитивање уздизања величања жртвовања за отаџбину, које се своди на култ смрти и освете, уздизање мучеништва, патње и страдања. 

 Указује се да су паралеле са митском прошлошћу (Косовски завет) требале да унесу смисао у масовно страдање током рата, јер смрт у боју заправо „одлаже“ неумитно падање покојника у заборав живих, али истовремено и обезбеђује достојан статус у оностраном свету. Култ ратника и војсковођа у патријархалној култури (по много чему само формално хришћанској) основни је наратив критичара оваквих ставова.

Постоји својеврсна релативизација појма жртве, насиља и рата у модерним друштвеним теоријама, при чему се инсистира како смрт у рату мења свој значај у зависности од актуелне политике. Поред тога, у први план поставља се и традиционални (пагански) однос народа према умрлима (култ покојника и предака), а у други хришћанско наслеђе (веровање у Васкрсење), али у танатополитичком, а не религиозном контексту.

 Међутим, у епитафима на гробљима западне Србије нема скрушености, песимизма и величање смрти као прекида биолошког живота. Сеоска гробља препуна су епитафа у којима се бележи смрт „дичних” и „храбрих” Срба, и који јасно истичу њихову младост и херојство. „Ратнички записи” откривају расположење целе нације за борбу против туђина и указују на народно схватање јунаштва као моралног чина у одбрани људског достојанства и слободе.

У епитафима се јасно види виталност народа, а лако уочљива одлика је један изузетно високи оптимизам свих порука. Овоземаљски живот нико није доживљавао као муку. Натписи су тако обликовани да из њих „избија” пуноћа живота и тежња да се победи ништавило. 

Прећутани су многи животни неуспеси и изневерене наде. Живот сиромашног сеоског света био је препун патње, али надгробни натписи су ведри и пркосни. Људи су се мирили са оним што губе и немају, а поносили са оним што је преостало и што су стекли. Да би се опстало и наставио живот, били су неопходни снага и храброст, велика вера у себе, а најпре у лепоту живота. 

Карактеристична је порука са епитафа на споменику Миљку Удовичићу на гробљу у Пилатовићима код Пожеге:„За време мога живота много сам препатијо мука. Бијо сам у рату од 1912. до 1918. г. Кад сам отишо у рат, код куће сам оставијо жену и петоро деце, а кад сам кући дошо, никог мог живог нисам нашао, само сина Обрада, кога сам оженијо и од њега унуке добијао, те сам опет лепо дочекао.”

Епитафи посвећени погинулим војницима из западне Србије имају јасну поруку животне виталности. Сеоски свет није величао рат, страдања и смрт, али јесте живот, који је имао свој значај и вредност. Рат је био само једна од несрећа која је погађала село, а споменици материјализовано сећање на мртве и потврда континуитета генерација људи који покушавају да се несаломљивом вољом одупру ништавилу смрти.

Милош Тимотијевић, „Митови и ритуали новије српске историје (4) : почаст династији, љубав отаџбини”, Политика, бр. 39667, 8. мај 2024, 20.