Станислав Краков, ПРЕ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА : ХЕРОЈСКА ОДБРАНА БЕОГРАДА. ЈУНАЧКО ДЕЛО ГЂЕ ЈЕЛЕНЕ МИЛУТИНОВИЋ У БОРБАМА НА ДУНАВСКОМ КЕЈУ! (Време, 18. октобар 1930)
Сада, када се прославља петнаестогодишњица херојске одбране наше престонице, поменуће се многа витешка имена. Број жртава које су пале за част Београда непрегледан је. Али и поред ових знаних јунака, још више је оних чијих се имена можда нико неће сетити, оних који су остали непознати и незнани и чија дела још само живе у сећањима оних које је случај у њихову близину донео.
Нису у одбрани Београда учествовали само војници. Исто је тако велики број добровољаца, жандарма, комита, финансијских стражара који су ту одбрану по дужности или добровољно појачали. Али и изнад њих издвајају се још мало знане, или сасвим незнане, херојске фигуре стараца, жена, деце, које је једна бескрајна љубав унела у редове бранилаца престонице и међу којима ретка сећања на њих блистају као у ореолу.
Страховита грмљава топова која је завила Београд, нарочито његове крајеве крај Саве и Дунава, у облаке дима и пламена, објавила је 5. октобра по новом почетак Макензенове офанзиве. У ноћи се сијало небо над Бежанијом и дунавским обалама од топовског пламена.
У зору 6. октобра, после мањег прекида, ватра немачке и аустријске артиљерије претворила се у беспрекидну тутњаву. То је била „бубњарска ватра“ у којој се поједини звуци нису могли разликовати. Од експлозија зрна од по 420 и 305 мм тресао се цео Београд као под ударима најјачег земљотреса. Цела дунавска обала била је у пламену од тешких разорних зрна.
Десети кадровски пук, којим је командовао тадашњи потпуковник г. Миливоје Момчиловић (сада генерал у пензији), имао је да прими на себе главни удар. Доњи град до Куле Небојше држао је његов Први батаљон, под командом тадашњег мајора (сада пуковника) г. Љубомира Јовановића, Други батаљон, којим је командовао тадашњи мајор (сада пуковник) Драгутин Гавриловић, бранио је Дунавски кеј од Куле Небојше па до стругаре Прометне банке, док је Трећи батаљон, под командом данашњег бригадног генерала г. Михајла Милићевића, држао положаје од стругаре до Новог гробља.
Цео 6. октобар и целу следећу ноћ трајало је беспрекидно бомбардовање, које је десетковало одбрану београдску. На Дунавском кеју, који је највише био изложен ватри, војници су прешли у прве заклоне, ископане готово у води иза жбуња на самим ивицама Дунава, јер се у задњим заклонима на које је била концентрисана ватра није могло одржати.
ИСКРЦАВАЊЕ АУСТРИЈАНАЦА НА ДУНАВСКОМ КЕЈУ
У ноћи између 6. и 7. октобра, пошто су све везе биле прекинуте и сви ровови и заклони порушени и изривени, после извиђања која су извршили аустроугарски патролни чамци, изненада се кренуо из рукавца Дунава преко пута Дунавског кеја цео један понтон, препун војника, вучен моторним чамцем. Овај понтон пристао је уз кеј, док су два монитора топовском и митраљеском ватром из непосредне близине обасипала обалу, тако да се нико од бранилаца није могао појавити.
Два батаљона аустроугарске пешадије, са којима је пошао и један немачки пуковник, помоћник начелника штаба Макензеновог, искочила су на обалу и ту је настало гушање и бајонетска борба. Аустријанци су потисли једну чету из Другог батаљона која се ту налазила и заробили поручника Дуњића са више војника, док су други одступили.
Ова два батаљона аустријска, која су прва искрцала на тло Београда, продрла су до кафане „Шаран“ и ту се укопала. Док су Аустријанци продирали ка „Шарану“, стигао је у помоћ Сремски добровољачки одред под капетаном (сада пуковником) г. Игњатом Кирхнером и две чете жандарма, којима су командовала два стара жандармеријска капетана. Жандарми су били покупљени из целог Београда са улица где су били на дужности и сад уведени у борбу.
КОНТРАНАПАДИ ЖАНДАРМА И ДОБРОВОЉАЦА
Капетан Кирхнер са добровољцима и жандармима извршио је неколико контранапада, али није успео да баци Аустријанце у Дунав, јер су преко реке непрекидно нова појачања стизала. У овим борбама добровољци и жандарми чинили су невиђена јунаштва. Сам капетан Кирхнер био је тешко рањен — метак му је преломио ногу.
БОРБЕ ОКО ЖЕЛЕЗНИЧКЕ ПРУГЕ
На аустријске трупе на Дунавском кеју вршени су непрекидни контранапади, а наше су трупе испадале из улица кроз дворишта и налетале на пругу на коју су Аустријанци свугде постављали митраљезе. У том гушању и комешању, два вода из Десетог пука потпоручника г. Војислава Ковачевића (који је нешто касније тешко рањен у ногу) и потпоручника Милутина Станића прошла су иза пруге и нашла се иза леђа Аустријанаца. Потпоручник Станић је тешко рањен у овој борби, и десетковани водови су једва успели да се повуку натраг.
У овим борбама један метак је готово заклао резервног потпоручника г. Живојина Швабића, који је и поред ове тешке ране ипак остао у животу.
Код кафане Јасенице концентрисане су чете Десетог пука под командом тадашњег мајора г. Драгутина Гавриловића, да се изврши нов контранапад. У помоћ је стигао и један батаљон Седмог пука другог позива. Две чете Седмог пука и једна из Десетог пука, које су од кафане Јасенице јурнуле ка прузи, биле су готово уништене ватром аустријских митраљеза.
Сремски добровољачки одред, којим је сада командовао капетан Ковић, и оне две чете жандарма, вршиле су нападе из кућа на пругу. Жандарми и добровољци су са прозора бацали бомбе на Аустријанце и при томе је на једном прозору погинуо један жандармеријски капетан, док је други тешко рањен.
ПРЕД СУДБОНОСНИ ЈУРИШ
Све су ове жртве биле узалудне. Аустријанци су се упорно држали, а њихова артиљерија засипала је стално ватром цео онај крај где су се наше трупе налазиле.
Око подне стигао је са два вода појачања из Трећег батаљона Десетог пука потпоручник Пера Павловић.
Било је два часа по подне када је пуковник Т. Драгутин Гавриловић окупио око себе код кафане Јасенице остатке свога батаљона, остатке двеју жандармеријских чета и два вода потпоручника Павловића.
Војници су гледали у свога команданта, осећајући да сада одсудни час долази.
Усред прскања шрапнела и звиждања зрна, заорио се глас пуковника Гавриловића.
Војници!
Извештавам вас да је Врховна команда избрисала из бројног стања наш пук и да га је жртвовала за част Београда. Ви немате више да водите рачуна о својим животима, јер они не постоје.
Језа узбуђења прешла је у борбеној грмљави кроз скупљене војнике.
Командант је даље говорио и саопштавао да се сада последњим контранападом морају бацити Аустријанци у Дунав. Узвикнуо је:
– Живео краљ, живео Београд...
Овај се узвик поновио из неколико стотина осушених, промуклих грла.
Аустријска ватра постајала је све јача, јер се њихове чете дочепале робијашких башти и већ пеле уз Мали Калемегдан.
За три часа по подне био је заказан општи напад и само неколико десетина минута делило је војнике од овог последњег покоља.
ОКИЋЕНИ ЦВЕЋЕМ, ВОЈНИЦИ ПОЛАЗЕ У СМРТ
У Улици Риге од Фере, где су војници окупљени очекивали почетак напада, била је једна цвећарска радња. Једним ударцем ноге разбио је потпоручник Рош излог и сви се војници искитили белим каранфилима да окићени пођу у смрт.
У овоме тренутку указао се у улици Риге од Фере један старац сав избезумљен, са пушком у руци.
– Где су Швабе? – викао је из свег гласа.
Када га је један официр упитао шта хоће, дрхтећи старац је рекао да му је један син погинуо у Балканском рату, а други је пао на Гучеву.
– Овога тренутка ударила је граната у моју кућу, убила ми жену и последње дете. Немам више никога. Зашто и ја више да живим?
Јурнуо је кроз плотове и пре него што је успео да освети своје, пао је изрешетан, као хиљаде других незнаних хероја.
СМРТ ПОТПОРУЧНИКА ПАВЛОВИЋА
На два-три минута пре три часа излетео је потпоручник Пера Павловић са три вода из Улице Риге од Фере и појурио ка робијашким баштама, док је потпоручник Ђорђе Рош повео друга три вода на барикаду, одмах ту у близини, до које се цео терен плавио од униформи мртвих жандарма. Код барикаде лешеви су лежали један преко другога. Војници скачући на барикаду, да би јуришали на пругу, гинули су у лету и падали преко мртвих жандарма.
– Погибе потпоручник – заорио се крик.
Потпоручник Пера Павловић, кога је метак ударио у уста, пресечен у скоку срушио се уназад раширених руку.
Његов друг, потпоручник Рош, повео је војнике на јуриш преко барикаде, али зрно које га је погодило кроз врат бацило га је доле на гомиле мртваца.
Без официра, војници су наставили сами јуриш и за тренутак овладали пругом, да је одмах затим под силном навалом изгубе. Ретки су били они који су се из овог јуриша вратили.
Војници су понели тешко рањеног потпоручника Роша, коме је крв шибала из пробушеног врата у снажним млазевима унатраг. Нигде није било превијалишта, јер, да би се штедели борци, наређено је да се лаки рањеници сами спасавају, а да се тешки остављају.
У Улици Риге од Фере лежао је тешко рањен у главу пуковник г. Гавриловић, нешто даље, био је такође тешко рањен командир Прве чете капетан Александар Ресимић. Војници су оставили свога рањеног водника да би изнели команданта.
ПРЕВИЈАЛИШТЕ ГЂЕ МИЛУТИНОВИЋ
Остављен на земљи, потпоручник Рош се вукао док га нису нашли неки жандарми и понели у Душанову улицу бр. 6, где су били остаци палате принца Евгенија Савојског. Ту под дебелим сводовима било је једно необично завојиште.
У кући бр. 4 становала је гђа Јелена Милутиновић, чланица Народног позоришта и супруга г. Добрице Милутиновића. Када је почело бомбардовање, она се, као и сви становници из околних кућа, склонила под сводове палате Евгенија Савојског. Гледајући на улицу којом се вукли рањеници, без помоћи, у крви, изнемогли, гђа Милутиновић се сетила да је њен станар, један Чех, лекар, оставио у својој соби масу завоја, флаши, вате, јода. Отрчала је у свој стан и донела сав тај завојни материјал и са гђом Вукосавом Попадић, пок. Олгом Јовановић и Ленком, женом једног комите, импровизовала завојиште. Прве су рањенике морали да зову, а други су већ сами долазили. Десетине су њих ове четири храбре жене превиле. Ту су војници донели пуковника г. Гавриловића, капетана Ресимића и најзад је донет и потпоручник Рош.
Команданта, већ превијеног, однели су војници даље, капетан Ресимић је са завојем отишао сам пешке, док је потпоручник Рош лежао беспомоћно, урлајући страшно од болова на земљи. Није било више кога да га носи, а Аустријанци су све ближе долазили. Гђа Милутиновић је истрчала тада на улицу и угледала једног заробљеног Чеха, који је још носио пушку. Зграбила га је за раме и позвала је још и три жандарма који се у близини указали.
Када их је увела под свод, дограбила је једна врата и скинула их са шарки. На ова врата наредила је да положе рањеног официра и да га понесу.
Три жандарма и заробљени Чех понели су врата на којима је лежао потпоручник Рош већ у заносу.
Напред, пред вратима са крвавим теретом, ишла је гђа Милутиновић са молитвеником у руци, из кога је читала непрекидно молитве, док се над улицама распрскавали шрапнели и рушили кровови кућа.
Пуна три часа ишао је овај необичан спровод кроз улице београдске под страшном ватром. Војници су сваких десетак корака застајали, да се одморе и они и рањеник.
Најзад, већ у сумрак, стигао је спровод у Војну болницу на Врачару, где су три америчка лекара, др Рајан, др Бизл и др Донован, крвавих руку и кецеља, на шест операционих столова непрекидно оперисали при светлости карбидских лампи. Сваког четврт часа изношене су напоље корпе пуне одсечених руку и ногу. Усред јаука чуо се и љутити глас капетана Кирхнера, кога због фрактуре нису хтели да евакуишу, а за кога је ропство значило вешала. Једна жена, која га је први пут неговала када је био рањен 1914, у последњем тренутку појавила се у болници и спасла га, натоваривши га на фијакер, који је успела да добије.
Гђа Милутиновић предавши свога рањеника лекарима, вратила се мирно са својим молитвеником кући кроз улице у којима се још очајничка борба водила. Сем оних које је она тога судбоносног дана спасила, њен дивни подвиг остао је непознат за све друге.
Коментари
Постави коментар