ВОЈСКА, РАТ И УМИРАЊЕ ЗА ОТАЏБИНУ

 Војска, рат и умирање за отаџбину имају посебно место у култури сећања српског народа. Таква традиција није млада, а масовно страдање мушкараца са простора Краљевине Србије током Првог светског рата произвело је нове и снажне утиске у индивидуалној и колективној меморији. Истовремено, држава је путем подизања јавних споменика, а потом и успостављањa разгранате комеморативне праксе, настојала да сачува сећање на рат у оквиру званичне културе сећања новоуспостављене југословенске државе. Била је то уобичајена пракса свих држава, јер репрезентативна култура у својој основи увек настоји да у вредносној сфери симбола конструише унифицирани доживљај прошлости, с циљем интеграције становништва и званичне културе сећања у својеврсно „јединствено тело државе”. 

Сећање на прошлост свакако никада није само процес који у потпуности контролише држава или друштвена елита, нити званично пропагандно-комуникационо деловање може да обликује свест целе заједнице. Приватна сфера сећања најчешће остаје изван пажње истраживача, при чему се утицај друштвене елите и државе прећутно прихвата као доминантан вид меморије сваке модерне људске заједнице.

Међутим, да би се друштво уопште сећало прошлости неопходни су „посредници памћења“, усмени, писaни и визуелни сведоци прошлости који имају активан утицај на обнављање памћења људи. Гробља свакао спадају у најважније „посреднике памћења”, која својим обележјима имају улогу прикривања пропадања и протока времена и, што је много важније, враћања присуства оних који су умрли.

Подизање надгробних споменика изгинулим ратницима има дугу традицију у западној Србији и југозападним етничким просторима српског народа. Данашњи вербално-визулени облик надгробних обележја страдалим војницима формирао се током XIX века, што је био наставак давно успостављене баштине. Ha гробљима и крајпуташима западне Србије сачувано је много записа о ратовима још од Карађорђевог устанка 1804. године. Споменици нису подизани одмах по погибији. Чекало се понекад и по неколико деценија да би потомци поставили надгробно обележје, као облик исказивања горде захвалности и поштовања према погинулим прецима. 

Поједини споменици подигнути су чак после сто и више година од завршетка Карађорђевог војевања. Сећање на устанике који су својом храброшћу успешно створили слободну Србију дуго је живело у предањима потомака. Неколико генерација сељака са поштовањем и без прекида преносило је причу о јуначким временима и подвизима. 

Ипак, треба истаћи да је материјално богатство и успешност у цивилном животу такође био идеал, што се у епитафима све учесталије примећује крајем XIX века. Херојска етика је бледела, замењивала ју је зарађивачко-домаћинска логика, тако да би јуначење са споменика можда постепено и нестало да није било многобројних ратова. Главни „јунак” нашег народа сигурно би постао домаћин, а „најхрабрији” човек газда. Богатство би доносило више поштовања и уважавања од храбрости. 

Заправо, масовно страдање у ратовима 1912-1918. условило је снажење војничких традиција и потискивање других вредности. Многи тумачи националног менталитета, као што је био Драгиша Васић, увек су тврдили како Срби заправо нису ратнички народ, већ сељаци-домаћини који су силом прилика постали војници. 

Сељаци су сматрали да је смрт индивидуална и да зато сваком погинулом војнику треба подићи обележје. Свакако да је постојало и веровање да душе покојника морају бити повезане у заједници предака, што је био и један од разлога да се тело покојника пронађе на бојном пољу (ако је то могуће) и сахрани по прописима. Истовремено народ је сматрао како је велики грех не подићи споменик погинулом војнику. Споменик је, према оваквим интерпретацијама народних веровања, својеврсно пребивалиште душе, кућа за преминуле ратнике. 

Истовремено гроб увек служи да се обнови присуство мртвог појединца у друштвеном памћењу. Тако се објашњава и пракса подизања крајпуташа (новокованица  чији је аутор песник Бранко В. Радичевић), као начин да родбина комуницира са покојником који је изгубио живот незнано где у туђини. Родбина је својим умрлим у туђини давала даћу, и то онда када би се сазнало за њихову смрт, понекад и после неколико година. Поједини војници понекад би затекли и сопствени споменик при повратку кући, јер је породица била уверена да су погинули. 

У питању је јединствено историјско и духовно наслеђе материјализовано у надгробним споменицима са различитим представама и порукама, које говоре о друштвеним приликама, статусу покојника, људима који подижу обележје, обичајима и језику. Споменици и епитафи могу бити објективни показатељи друштвене структуре, многих њених вредности и симбола, али увек треба имати у виду да су они и један од облика самовиђења родбине мртвих.

Традиција подизања споменика са низом информација о покојнику раширена је на простору целе западне Србије, али је у једном ужем језгру она заиста „распричана”. У питању су насеља моравичког, драгачевског, трнавског, ариљског, пожешког и доњег косјерићиког краја. Подручје преко Западне Мораве, према планини Рудник, слабије испољавају ову традицију, која изван поменутих територија (укључујући и рудничко) слаби и потпуно нестаје. Средишње подручје свакако је Драгачево. 

Надгробни записи нису ограничени само на основне информације о покојнику, већ преко многих симболичких порука садрже и показују све вредности, потребе и циљеве, све суштинске одлике живота и личности патријархалног села. Такви епитафи обавезно се обраћају свим људима како би обратили пажњу на споменик и личност покојника, о чијем животу често опширно пишу, да би се на крају завршили тужбалицама родбине.

Долазак пред надгробни белег најчешће није био некакав приватни чин испуњен самосталним читањем епитафа. У традиционалном сеоском друштву епитафи су најчешће гласно читани пред публиком, потом памћени и препричавани. Био је то својеврстан друштвени догађај који се сваке године више пута редовно понављао. Публика је слушала читаче, који су увек уз прочитано додавали и неку своју опаску, запажање, коментар, а слушаоци су заподевали нова питања и сами давали нове одговоре, што је само био повод да се даље прича. Тако су споменици дозивали не само на читање, већ и на слушање и разговор, као што је и написано на једном крајпуташу:„неписмени слушајте а писмени читајте”. Неписмени, којих је свакако било више, разложно су постављени на прво место.

Тако је било на селу, док је измена живота у урбаним срединама доносила новине у много бржем темпу и обиму. Већ почетком двадесетих година XX века у јавности Србије дошло је до потискивања сећања не само на далеку прошлост, већ и на Велики рат. Тај процес најпре је захватио образоване младе генерације великих градова. Заправо, дошло је до измене метафизичког смисла жртве, која је у традиционалном српском друштву била изнад живота самог. Идентитет младих генерација обликовао се на новим основама, другачијим и различитим од старе српске националне идеје. 

Духовно-историјски слом старог света после Првог светског рата (узрокован великим страдањима), условио је и тривијализацију Косовског мита, вековног мотивационог фактора српске националне идеје. Уследио је и продор техничко-технолошке модернизације и вере у прогрес, као новог идеала на коме се градила међуратна Југославија. Код интелектуалаца је убрзано нестајао стари идентитетски ослонац, за разлику од сељака који су и даље „нагонски“ доживљавали припадност нацији.

Измена културе сећања на селу била је спора, али се у међуратном периоду запажа постепено „стишавање” распричаних епитафа. Лична и животна својства покојника све ређе се уписују, да би после Другог светског рата дошло до наглог пада такве праксе, која је у савремено доба потпуно прекинута. Тако се један раширени облик приватног сећања, намењен родбини, локалној средини, али и целој националној заједници, изгубио у новом идустријском друштву. 

Милош Тимотијевић, „Митови и ритуали новије српске историје (1) : ’посредници памћења’ у камену”, Политика, бр. 39664, 3. мај 2024, 25.