Ако се сеоски надгробни споменици и крајпуташи посвећени изгинулим војницима из Првог светског рата и ранијим војевањима површно анализирају, они на први поглед заиста делују једнообразно. Визуелно, то су углавном урезане војничке фигуре у ставу „мирно”, са пушкама, сабљама и реденицима, а натписи обавезно славе јуначки чин жртвовања живота за отаџбину.
Храброст, борба и жртва високо се уздиже. Култ јунака „сева” са скоро сваког споменика, при чему су шаблонске реченице истицале срчаност у рату. Није било раздвајања „већег од мањег јунака”, нити се на споменицима истиче у чему се састојала храброст и заслуга појединог ратника. Ако је неко био одликован, та чињеница се обавезно истицала, укључујући и уклесивање ордења разних врста и облика.
Каменоресци су се трудили да веома верно прикажу одећу војника, која се обавезно бојила у угасито плаво, што је била „народна” боја, иако је униформа била зелена. Уклесивано је и оружје, посебно пушке, које се постављају на груди, како би биле уочљивије. Иначе, пушке су све до ратова 1876-1878. уклесиване на боковима споменика, а од тада на главној површини.
Није било лако направити споменик, то је увек била материјална жртва, јер надгробна обележја никада нису била јефтина. Између два светска рата за један добар споменик могле су се купити две краве, понекад и њива од 60 ари земље. Али, новац и труд није жаљен јер се путем споменика враћало сећање на погинулог, као што је уписано на једном крајпуташу:„[...] јер, далеко ја сам осто/ покрај пута камен посто [...]”.
Сељаци су својим покојницима на надгробне споменике обавезно урезивали ознаке занимања, вербалне и ликовне, са низом детаља и широким објашњењима. Таква пракса никада није примењивана на обележјима изгинулим војницима. Покојникова родбина је сматрала да je све друго било неважно и малено према чињеници да joj je предак био добар и храбар ратник. Зато ни слава устаника са почетка XIX века није бледела. Њихова имена помињана су и на споменицима потомака који су умели да се хвале својим храбрим, погинулим очевима. Заправо, на селу је увек било важно нагласити порекло које потиче од родољубивих и одважних људи.
Интерпретација српске сеоске традиције подизања споменика и слављења јунаштва као конструкције која настаје тек после завршетка ратова инсистира на чињеници како вест о смрти војника породицу и родбину увек затиче неспремну за осмишљену хероизацију смрти, јер свеже ратне околности захтевају други вид понашања. Ако би се на микро плану такво схватање и могло прихватити као тачно, али свакако и пролазно, на ширем и општем нивоу оно сигурно није истинито. Јасно је да су села већ имала утврђен кодекс понашања и вредносни систем „јуначке смрти” обликован већ у XIX веку у који су смештали и памћење на изгинуле војнике у Великом рату.
Треба истаћи да је мобилизација за ратове 1912-1918. била масовна и успешна, што потврђују многа истраживања и сећања савременика, која истовремено саопштавају да се у рат није отишло са потпуним одушевљењем и у некаквом весељу. Старији људи разложно су и разумно саветовали мобилисане синове, преносећи им искуства из ранијих ратова (1876-1878, 1885). Жене су биле жалосне, тако да нису трпеле мушкарце који нису мобилисани и отишли на фронт и тако избегли ризике рањавања и погибије. Њих су властима умели да пријављују и већ мобилисани сељаци.
Без обзира на све неизвесности које доноси рат и неминовно страдање, сељаци су имали јасан однос према држави и слободи за коју се боре. Није им требала накнадна памет да би конструисали концепт „херојске смрти” у визуелно-вербалној поруци на споменицима изгинулим војницима.
Унутрашња анализа епитафа открива један стабилан вредносни систем, и одређујуће мотиве жртвовања за отаџбину. Једина апсолутна вредност за коју се ратовало била je слобода, али не само за војнике, већ за цео народ. Без појма слободе и њене вредности за сељаке није могуће разумети индивидуално понашање појединаца нити читаве заједнице. Ha надгробним натписима западне Србије реч слобода добила је вредност неког трајног апсолута који je био важан у сваком новом рату и погибији.
Пошто су се отаџбина и слобода веома цениле и уважавале, сасвим је јасно да и они који су за њих дали живот заслужују посебно поштовање и дивљење потомака. Зато се ратнику у патријархално-херојској сеоској средини указивала већа почаст него ма ком другом „занимању”. Није случајно што су занимања као што су домаћин, мајстор, трговац, свештеник, кмет, председник, посланик, начелник били испод вредности храброг ратника. Чести су и натписи да се пред таквим спомеником скине капа и укаже надубље поштовање „гробу великог Србина!”. То је и разлог што из сваког ратничког епитафа избија топло родољубље, а погибија је приказује као „слатко жртвовање”, без роптања и прекора. Отаџбина je у таквим натписима приказивана као збир свих ратникових љубави и осећања. Волела се као сопствено дете, жена, имање.
Број погинулих и умрлих током Првог светског рата био је огроман, а начини насилног прекида живота застрашујуће разноврстни. Војници су гинули на фронту, умирали у болницама од рана и болести, посебно тифуса, губили живот после заробљавања или као дезертери. Страдања цивила била су још страшнија, посебно старих, немоћних, жена и деце. Окупаторска војска била је немилосрдна, као и услови живота у рату, па је живот нестајао и услед болести, глади, изнемоглости, хладноће. Умирања су била страшна и свеприсутна, али епитафи нису пренели сву језивост погибија, јер су уписивани на споменике како би се смрт „победила” кроз сећање потомака на херојске подвиге предака.
Надгробни натписи нису приказали непријатну реалност рата. Иако је број погинулих и обогаљених у Великом рату био велики, а њихова смрт и страдање често ужасна, романтизам епитафа био је такав да се јуначка смрт приказивала као поносна и узвишена. Сељаци у надгробним натписима кривицу за страдање у рату никада нису пребацивали на отаџбину, иако су без зазора на својим споменицима редовно „осуђивали” све друге виновнике људске смрти у цивилству (болест, старост, хајдуке, судбину, па и самог Бога).
Сељаци у епитафима погинулим војницима показују да је умирање у рату херојско жртвовање. Мирили су се таквом смрћу, уверени да умиру за нешто што je значајније и од самог живота. Зато у записима о смрти војника нигде нема ни трунке песимизма и скрушености. Један велики национални оптимизам учинио je ратничку смрт „некако лепом и незастрашујућом”.
Тако је на споменицима створена једна особена вербално-ликовна представа у којој се симболички показује да су војници-јунаци некако „весели што су погинули”, тако да се за њима не жали и не пати као за другим покојницима, јер за тугу се није ни ратовало. Зато се погинули ратници никад не оплакују, већ опевају и прослављају.
Сва страхота рата, пропаст породица и крути војнички режим нису нашли своје место у епитафима. Ипак, треба нагласити да натписи на сеоским споменицима нису милитаритички, нити на било који начин славе националну експанзију. Пратећа реч скоро свих ратничких записа јесте глагол „бранити (се)”. Сељаци су славили браниоце слободе и јунаке, никада насртљивце и насилнике.
Уосталом, посмртни ритуали свуда на свету имају за циљ да храбре људе да наставе живот, упркос свести о неизбежном и неумитном крају, при чему увек исказују и вредности одређене групе, које представљају одраз друштвене структуре и имају за циља да се заједница врати у „нормалу” (снажење кохезије и идентитета живих) уздрмана психичком кризом услед смрти.
За разлику од државе, династија и интелигенције, српски сељаци из западне Србије самостално су изграђивали и чували свој идентитет везан за државу, народ и веру којима су припадали. Гордо, али са лирском родољубивом поруком, на споменицима су истицали заслуге својих предака за стварање Србије.
Милош Тимотијевић, „Митови и ритуали новије српске историје (3) : херојска смрт – животна вредност”, Политика, бр. 39666, 7. мај 2024, 20.
Коментари
Постави коментар