Данас, једно столеће после завршетка Првог светског рата, у науци је почео да се појављује став како српски сељаци пред полазак у ослободилачке ратове 1912-1918. нису имали неко посебно изграђено државно-национално схватање важности борбе у коју улазе, већ првенствено чување сопственог огњишта и породице. Лојалност према држави, према овом схватању, резултат је накнадне конструкције у култури сећања, настале у новим околностима после ослобођења земље, које никако нису одговарале расположењу људи у тренутку када је почео рат. Слављење „херојске смрти” и жртвовања за отаџбину долазило је тек после завршетка ратова, када се став према насилном прекиду живота у војним сукобима мења у позитивном смислу, као део накнадних конструција и „урезивања” у свест нових вредности насталих деловањем државе. У суштини, према оваквим тврдњама, српски сељаци са простора Краљевине Србије били су без снажније изграђеног националног идентитета и патриотских осећаја за државу у којој живе.
До оваквих закључака долази се применом тренутно преовлађујуће научне парадигме у посматрању прошлости. Мешутим, становници Србије несумњиво су поседовали развијен национални идентитет, али који се није обликовао према западноевропским обрасцима (што је данас доминантан дискурс у проучавању етницитета), већ се и даље темељио на традиционалним предмодерним хришћанским „заветним” основама у којима је Косовски мит и даље имао важно место.
Епитафи са гробаља из западне Србије јасно показују како је Косовски мит у својој епско-јуначко-народној верзији био незабилазан део унутрашњег самопоимања сељака, и колико је била важна његова мотивациона улога у жртвовању за отаџбину.
Када су у питању споменици војницима изгинулим у Првом балканском рату, скоро трећина од свих записа указује да се Србија овим ратом „осветила” Турцима за косовски пораз из 1389. године. Уз помен да се борило за отаџбину и слободу, обавезно се наглашавало како је извршен и чин освете, која јe умиривала крв погинулих, душу родбине и оправдавала жртвоване животе. Епитафи понекад јасно показују да се умирало за „веру и отаџбину”.
Највећа „надгробна вредност” била слобода, потом имовина, а најважнија особина храброст, што су били недвосмислени идеали патријархалног села и стамена морална поука будућим нараштајима. Истовремено ураслост у колектив и даље је била јака, па се израсло „ја” уподобљавало са већ устаљеним етно-психолошким обрасцима понашања.
Поруке на споменицима увек су биле под снажном контролом сеоског јавног мњења. Родбина није могла без последица да незаслужено хвали покојника, јер би морална осуда сеоске средине била дуготрајна и неумољива, те су зато епитафи када је у питању личност покојника на свој начин истинит историјски извор. Тако је приближно сваки четврти покојник означен као частан и поштен, а тек сваки десети добар (у било чему, не као добар човек). Храбар је отприлике сваки трећи ратник, док је тек свака десета супруга верна. Разуме се да епитафи када су у питању општи историјски токови имају један устаљен симболички оквир, који у највећем броју случајева није реметио „истинитост” државне и националне слике ослободилачких ратова.
Сведочанства о важности припадања својој нацији редовно су урезивана на надгробним споменицима у западној Србији, на којима се „неумерено србује”. Обраћање је наглашавало сродство, братство, крвну везу, истоветно порекло. Патријархални сељак зависио је од групе којој припада, тако да је реч „Србин” имала инструменталну снагу и одбрамбену улогу, и у њој је згуснут цео сложени мисаоно-емотивни сплет људи који су се оружјем изборили за своју слободу. Главни епитет који се истицао у таквим епитафима, још у првој половини XIX века, била је „храброст”. Војници су према овим надгробним натписима гинули без имало сумње у вредност жртвовања за „свету српску ствар”.
Уобичајени натпис на споменицима изгинулим војницима у ратовима од 1876. до 1918. године обично почиње речима:„О мили српски роде не пожали труда што ћеш стати и читати овај тужни биљег”. Родбина погинулих сељака мобилисаних у војску поносно је свима обзнањивала да су жртвовали своје најмилије за слободу.
Све то није необично. Становници западне Србије доживљавали су себе као саму срж српске нације, с тврдим уверењем „да они чине државу, да су је створили и да је верно чувају“. У сладу са таквим схватањем херојско-ослободилачког континутета генерација конструисани су и нови посмртни политички ритуали и митови (наслоњени на старе обрасце), попут преношења грудви земље са гробова Танаска Рајића и војводе Степе Степановића на гроб краља Александра I Карађорђевића. Црква је истовремено инсистирала да су гробља „градови упокојених”, својеврсни материјални доказ континуитета генерација.
Сељаци су волели да на својим споменицима истакну како су покојници најпре били „добри Срби” (са преко 20 других позитивних ознака), па тек потом добри домаћини, супрузи, очеви, радници, ратници и људи. Из таквог позитивног односа према свом народу као да су проистицала сва остала пожељна својства појединаца.
Национални карактер посматрао се из снажног сународничког осећања и јаке преданости отаџбини и њеној слободи. Тако је патриотизам добио снагу јаког сентимента и „архи-црте”, а отаџбина се волела као свој унедоглед проширен дом. Зато се слобода у епитафима приказивала као најутемељенија егзистенцијална вредност, значајнија од живота и човечности.
Такав однос према својој држави и нацији стварао је снажну покретачку и кохезиону силу, и показао изванредно дејство у обликовању патриотизма многих сеоских нараштаја. Култ жртве био је средишња морална вредност, а изграђивање човека у виду јунака, важан задатак у васпитању будућих нараштаја.
Мирнодопски живот није био важан у обликовању епитафа, а јуначке особине покојника потиснуле су из тако презентованог сећања на прошлост сву тегобу и ужас рата, све језиве смрти појединаца, као и накнадну патњу породица.
У сеоском друштву погибија за отаџбину високо се вредновала, јер су само таквим људима подизани крајпуташи, споменици које су сви могли да виде на раскрсницама. Ретки су крајпуташи погинулим цивилима, чак ни онима који су имали власт и богатство. Уосталом, свуда у свету смрт војника на бојном пољу (безусловна заједница жрвовања) изазива посебан патос, јер се за разлику од цивилне смрти увек умире „за нешто”. Тако се ствара особен тип политичке културе са бесконкурентским политичким капиталом.
Савремене деконструкције концепта „херојске смрти” инсистирају на чињеници да је чин умирања за заједницу нарочити „мотор рата”, као узор жртвовања и подстицај за освету. Према оваквим теоријским поставкама херојска смрт задржава симболички капитал само код победника, док је смрт војника који је изгубио рат јалова. Дакле, „добра смрт” зависи од „доброг рата”, а добар рат је само онај који је победнички. Од тога зависи и дужина памћења на жртве у рату, односно употребљивост такве традиције („изабрани мртви”) у интеграцији заједнице и стварања идентитета стеченог кроз жртву.
Код сељака у западној Србији сећање на погинуле војнике имало је другачији смисао, као облик меморисања личности које су се жртвовале за своју нацију и државу (схваћене у облику проширене породице), без обзира на успешност рата, чак и независно од рата уопште. То је и разлог да се смрт војника „слави” и у мирнодопско време током целог XIX века, али тада је уместо храбрости на бојном пољу наглашавано како су регрути „верно и усрдно служили отечество и кнеза”.
Ослободилачки ратови почев од 1876. закључно са 1918. годином (шест ратова за 42 године, укупно 10 ратних година) донели су праксу исписивања нових порука прожетих заносном романтиком и светим родољубљем. Такав приступ сећању на погинуле примењен је и у епитафима изгинулим војницима у рату са Бугарима 1885. који је био губитнички. Смрт војника ни тада није прећутана, иако овај сукоб није „благосиљан” у сеоској народној традицији за разлику од ранијих ратова. Изгинули војници су ожаљени, али ипак само као узалудне жртве без уобичајених домољубивих дозива и поклича и навода о жртвовању за отаџбину што је истицано за раније ратове. Култура сећања је налагала да се помену и људи чија је смрт била без победничке славе, јер се о ратника ипак није смело огрешити.
Милош Тимотијевић, „Митови и ритуали новије српске историје (2) : Косовски завет и култ жртве”, Политика, бр. 39665, 4, 5. 6. мај 2024, 33.
Коментари
Постави коментар