Ђорђе Рош припада херојској генерацији српског народа која је свој идентитет и патриотизам изградила и потврдила у време ослободилачких ратова 1912-1918. године. Породично порекло, лично богатство и припадност вишим социјалним слојевима за Роша никада нису били препрека да се у многим ситуација жртвује за српску националну идеју.
Његова улога у одбрани Београда 1915. није се окончала са завршетком борби, јер је управо Ђорђе Рош најзаслужнији за хероизацију овог догађаја после Првог светског рата, од учешћа у ископавању тела његових ратних другова 1930, до издавања књиге „На Дунавском кеју септембра 1915” (1931), коју је посветио свом командату мајору Драгутину П. Гавриловићу.
ПОРЕКЛО И ШКОЛОВАЊЕ
Породица Рош потиче из места Храстник у данашњој Словенији, који је некада био део аустријске покрајине Штајерске. Према породичној традицији пореклом су из Француске, одакле се средином XVII века (у време прогона хугенота) најпре досељају у околину Марибора.
Јакоб Рош је крајем XVII или почетком XVIII века из околине Марибора прешао у Трбовље и оженио Марију Антонију Инголц, девојку из племићке куће. Њихов син такође Јакоб (1773-1848) прелази из Трбовља у Храсник око 1800, где је оженио удовицу Хелену Пеклер (1766-1844) са којом је добио сина Михаела (1808-1885) и још троје деце. Успешно су водили домаћинство, проширили имање, а Михал је оженио Јеру Остершек (1816-1890) са којом је добио петоро деце.
Њихов најстарији син Себастијан Рош (1839-1917), отац Ђорђа Роша, основну школу завршава у завичају, гимназију започиње у Цељу, наставља у Љубљани и окончава у Грацу 1861. године. Дипломирао је на Техничком факултету у Бечу 1866. када коначно одбија понуду родитеља да остане на имању, чиме се одриче и породичног наследства. Већ као студент почео је да обавља послове инжењера, да би до 1870. учествовао у изградњи многих пруга, када оснива сопствено предузеће које се бави овим послом. Од 1875. до 1879. ради као инжењер у Загребу, где је оженио удовицу Антонију Лампет, рођену Штрукељ, која је из првог брака имала сина Мирка (1879-1962) који је узео очухово презиме. Мирко Рош касније је постао инжењер и од 1950. члан Одељења техничких наука САНУ.
Себастијан Рош дошао је у Србију 1881. године, основао индустријско предузеће за изградњу железничких прагова и учествовао у изградњи железнице, касније отварању каменолома и многим грађевинским пословима у Београду. Са супругом Антонијом прешао је у православље 1887, а синове Душана и Ђорђа, као и ћерку Јерицу (1892-1968) васпитавао је у српском националном духу. Његова кућа у Београду, на углу Бирчанинове и Краља Милана, била је стециште многих Словенаца. Бавио се нумизматиком, ловом и стрељаштвом. Сахрањен је порти манастира Раковица.
Ђорђе Рош је рођен 20. августа 1896. као најмлађе дете Себастијана и Антоније. Основну и средњу школу завршио је у Београду. У раној младости научио је да говори неколико страних језика. Као добровољац учествује у Другом балканском рату 1913. након чега се уписује у 46. класу Ниже војне академије. После Првог светског рата напустио је војску и са братом Душаном завршио је Трговачку академију у Бечу. Иначе, старији брат Душан (1893-1979) био је учесник свих ратова 1912-1918. године, тешко је рањен 1917. и био је носилац многих одликовања.
УЧЕШЋЕ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА
Са седамнаест година, као ђак шестог разреда Гимназије у Београду, Ђорђе Рош се пријавио у добровољце у Другом балканском рату 1913. године.
На почетку Првог светског рата 1914. распоређен је као питомац Војне академије у 6. прекобројни пук и учествује у многим борбама. Тешко је рањен у Бици на Церу. Следеће године произведен је у чин пешадијског потпоручника.
Био је извиђач у Француској аеропланској ескадрили у Београду и командир 1. чете 2. батаљона у 10. кадровском пуку. Истакао се храброшћу у одбрани Београда 1915. године, када је тешко рањен у јуришу на Дунавском кеју. Метак му је пробио врат, оштетио гркљан, артерију и кичмене пршљенове. Заробљен је у београдској Војној болници и одведен у логор Егер на подручју западне Чешке.
Три пута је покушао да побегне из заробљеништва. Размењен је 1917. након чега одлази на Солунски фронт где ратује у 2. југословенском пуку. Потом је упућен у Француску, затим на подручје Црне Горе у новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
МЕЂУРАТНИ ПЕРИОД
После рата добија чин капетана, али напушта војску и са братом Душаном одлази у Беч на лечење и школовање. По повратку у Београд заједно су основали предузеће „Рокс експорт-импорт“ које се специјализује за увоз авиона и авионске опреме из Немачке. Из тог периода потиче његово познанство са Херманом Герингом.
Ђорђе Рош оженио је 1923. Норвежанку Осту Еге (1899-1977), ћерку писца Петера Егеа, која је променила име у Љубица и прешла у православље. Ђорђе и Љубица добили су ћерке Јелену (1924), Татјану (1926) и Ингу (1933). Истовремено Ђорђе Рош је постао почасни конзул Краљевине Норвешке у Краљевини Југославији.
У ванбрачној вези са бароницом Alice Coppens d'Eeckenbrugge (1910-1991) добио је сина Петра који је у Швајцарској постао познати социолог и антрополог. Носио је мајчино презиме (Peter Roche de Coppens 1938-2012). Иако је добио ванбрачно дете, Љубица (Оста) није напустила Ђорђа Роша.
Био је веома активан у друштвеном животу Београда, члан Аеро-клуба, један од најактивних појединаца који су обнављали сећања на борбе 1915. године. У својој књизи „На Дунавском кеју септембра 1915. године” први пут је објавио чувену заповест мајора Драгутина П. Гавриловића. Данас се ова наредба смешта у поље конструкције прошлости.
Писац и филмски режисер Живојин Павловић је у роману „Они више не постоје” (1985), лик главног јунака Живадина Јотића, потпоручника 2. батаљона Х кадровског пука, делимично обликовао по историјском лику Ђорђа Роша.
Захваљујући великом богатству, Ђорђе Рош је помагао и обнову манастира Грачанице на Косову (1935-1939), даривао је звона Вазнесењској цркви у Београду. Био је мецена многих београдских уметника и велики колекционар, нарочито „националних драгоцености”. Породица Рош припадала је највишој класи Краљевине Југославије и живела је веома луксузно у својој вили на Дедињу.
Ђорђе Рош је одликован Орденом Белог орла III реда, Орденом Белог орла са мачевима IV реда, Орден Југословенске круне IV реда, Орденом Светог Саве III реда, Орден Малтешког крста I реда, Орденом Св. Олафа IV реда, Златном медаљом за храброст.
ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И ЕМИГРАЦИЈА
Ђорђе Рош је током Другог светског рата боравио у Београду и активно помагао владу генерала Милана Недића. Посебно присне везе одржавао је са Костом Пећанцем. Заслужан је за делимичну обнову манастира Жиче током окупације. Пред ослобођење Србије емигрирао је са породицом у Немачку, а затим отишао у Швајцарску. Послератна власт га је осудила због сарадње са немачким окупатором и конфисковала сву непокретну и покретну имовину.
Цела фамилија се 1948. сели у Аргентину, где се Ђорђе Рош такође бавио бизнисом. За потребе аргентинске владе увозио је путничке авионе из Француске.
Ђорђе се 1960. године са супругом сели у Немачку, да би се већ следеће године активно укључио у обнову српског манастира Хиландара на Светој гори када је претила озбиљна опсаност да због лошег материјалног стања и малог броја српских монаха пређе под грчу управу. Основао је и Комитет за обнову Хиландара и прикупљао новац за обнову. Од 1963. Ђорђе Рош je званично члан Малтешког витешког реда (Суверени витешки болнички ред Светог Јована Јерусалимског од Малте), као носилац њиховог највишег одликовања.
Како би био што ближе Хиландару, Рош се са супругом 1974. пресељава у Оуранополис. Преминуо је 3. марта 1977. у селу Неа Рода на путу за манастир Хиландар. Тадашња власт у Београду није дала дозволу за сахрану Београду. Захтевали су даривање уметничких дела националног значаја из породичне колекције. Захваљујући разумевању оца Митрофана, Ђорђе Рош сахрањен је поред порте Хиландара, што је једини изузетак да се тако нешто омогући упркос строгим манастирским правилима.
На захтев Инге Рош Окружни суд у Београду рехабилитовао је 2009. Ђорђа Роша, а Скупштина Града Београда је једној улици у насељу Борчи 2019. дала његово име.
Милош Тимотијевић
Коментари
Постави коментар