Одбрана Београда 1914. 1915. имала је искусног команда, учесника сцих претходних ослободилачких ратова Србије. Генерал Живковић показао је изузетну храброст и способност током командовања у одбрани Београда, која је једна од најхеројскијих епизода борби српске војске у Првом светком рату.
ПОРЕКЛО И ШКОЛОВАЊЕ
Михаило Живковић рођен је у Београду 24. августа 1856. године од оца трговца Јована и мајке Стане. Отац Јован, родом из села Кличевца у Округу пожаревачком, био је унук чувеног војводе Миленка Стојковића из Првог српског устанка. Мајка Стана била је ћерка трговца Јована Радивојевића из Београда, пореклом из Параћину. Радивојевићи су били блиски рођаци фамилије хајдук Вељка Петровића.
Основну школу, два разреда гимназије и четири разреда Реалке (Гимназије) Михаило Живковић завршио је у Београду. После тога уписује се на Технички факултет Велике школе у Београду, кога напушта 1874. године. У војску је ступио као питомац 11. класе Артиљеријске школе 1874. године. Поред Михаила Живковића међу укупно 29 питомаца његове класе били су и касније прослављени команданти српске војске, војводе Степа Степановић и Живојин Мишић.
Цела класа послата је на фронт у време српско-турских ратова (1876-1878). Школовање је наставио у новембру 1879. године. Од 29 питомаца из 11. класе у Артиљеријску школу вратило се 25 са чином потпоручника и ратним искуством. Двојица су погинула у рату, један је у рату постао тежак инвалид, а један је напустио српску војску и отишао у Русију. Михаило Живковић је завршио Артиљеријску школу крајем 1880. године, као други у рангу.
На школовање у Русију послат је децембра 1887. као државни питомац. Праксу је обављао у 145. царском пуку у Петрограду. Учествовао је у великим маневрима организованим у Русији 1889. године. Октобра исте године завршио је школовање и вратио се у Србију.
Оженио је Даринку Гођевац, ћерку ваљевског трговца Ранка Гођевца, са којом је добио синове Миодрага, Јована и Милана.
УЧЕШЋЕ У РАТОВИМА 1876, 1877-1878. И 1885.
Као кадет друге године Артиљеријске школе у Београду учествовао је у Српско-турском рату 1876. са чином наредника на дужности ордонанса генерала Заха, команданта Јаворске војске. Учествовао је у борбама на планини Јавору, Калипољу, код села Кушића и Чемернице. За исказану храбpocт унапређен је y чин потпоручника, и одређен за команданта Рачанског батаљона Ужичке бригаде 2. класе. После окончања борби са турском војском служио је у Чачку као ађутант Чачанске бригаде 1. класе.
У Српско-турском рату 1877-1878. био је командант Драгачевског батаљона Чачанске бригаде 1. класе. Учествовао је у ослобођењу Прокупља и Куршумлије, борбама на Тиовцу и Самокову. Као командант претходнице Чачанске бригаде прешао је Преполац и дошао до Приштине, одакле је српска војска морала да се повуче.
После завршетка ратних операција 1878. године одређен је за водника у 7. батаљону Стајаће војске. Крајем новембра 1879. враћен је на завршетак школовања у трајању од годину дана, потом је одређен за водника у 3. чете 6. батаљона стајаће војске у Куршумлији, на граници према Косову, тада у саставу Турске.
Потом је често премештан са дужности на дужност, а једну школску годину (1882/1883) радио је као наставник гимнастике и војног вежбања радио у Првој београдској гимназији.
Командир чете у 8. батаљону сталног кадра постао је 1883, да би 1885. на истој дужности био у 7. батаљону, а потом у 2. батаљону 10. пешадијског пука.
У Српско-бугарском рату 1885. командовао је најпре четом у 2. батаљону 11. пешадијског пука, а затим је постао и командант 3. батаљона Шумадијске дивизије, и учествовао је у борбама код Врапче, Алдомироваца, на Драгоманским висовима, на Нешковом врху и у непосредној близини Пирота. После завршетка рата Живковић је био делегат Владе и Врховне команде за размену заробљеника са Бугарском.
ВОЈНА КАРИЈЕРА ДО ПОЧЕТКА БАЛКАНСКИХ РАТОВА
Након завршетка рата са Бугарском поручник Михаило Живковић често је премештан на разне дужности. Од марта 1886. био је командир чете у 1. гардијском батаљону, а од априла до децембра 1887. ађутант начелника Главног генералштаба. Исте године добио је чин капетана 2. класе.
По повратку са школовања у Русији октобра 1889. постављен је за вршиоца дужности команданта 3. гардијског батаљона. Истовремено, на Великој школи водио је наставу гађања и борбу пушком.
Од октобра 1890. био је командир Питомачке чете Војне академије. На тој дужности остао је до 13. јуна 1891, када је одређен на службу у Ђенералштабни одсек Општевојног одељења Министарства војног.
Потом је опет био на командним дужностима у војним јединицама. Од октобра 1891. до августа 1893. био је вршилац дужности, а затим и командант 6. пешадијског батаљона. Затим је до јуна 1894. био на месту команданта 3. гардијског пука.
За вршиоца дужности начелника Штаба команде Шумадијске дивизијске области постављен је 1. јуна 1894, а 9. септембра исте године за начелника Штаба Пешадијске инспекције. Већ 10. децембра 1894. поново је премештен у Ђенералштабни одсек Општевојног одељења Министарства војске.
Потом следи двогодишње службовање на месту команданта пешадијске Подофицирске школе, од 22. марта 1895. до 18. марта 1897. године. Од 1897. са чином мајора обављао је дужности командатна Прве пешадијске подофицирске школе y Београду.
Од идуће 1898. године у чину потпуковника командовао је 4. пешадијским пуком, што је био повратак дужностима у војним јединицама у време велике реформе војске 1897-1900. године.
Од 23. марта 1900. био је вршилац дужности команданта Тимочке, а затим од 30. октобра 1901. командант Дринске пешадијске бригаде. Чин пуковника добио је 1901. године.
На дужности команданта Ниша био је од 19. априла 1902. до 11. октобра 1902, а затим је постављен за команданта Тимочке дивизијске области. Истовремено је предавао тактику на Војној Академији, да би јула 1903. постављен за члана Вишег војног савета.
Чин генерала добио је 29. јуна 1907. а следеће 1908. године постаје управник Војне академије. Са те дужности прелази у Владу Стојана Новаковића на место министра војске, када је успео да прерано пензионисаног Живојина Мишића поново врати у војну службу.
Управо у ово време генерал Живковић је због чврстих ставова и залагање за дисциплину у војци јавности Србије добија надимак „Гвоздени”. Заправо, поред Степе Степановића генерал Живковић је био најстрожи официр српске војске. Његов продоран и заповеднички поглед био је довољан да и цивили устану и поздраве га када би улазио у кафане.
Следеће 1909. изашао је из Владе и вратио се на дужност управника Војне академије коју је обављао до 17. септембра 1912. године. Обављао је и дужности председника Војнодисциплинског суда (1910-1911).
УЧЕШЋЕ У ПРВОМ И ДРУГОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ 1912-1913.
У Првом балканском рату 1912. командовао је Ибарском војском која је из правца варошице Рашке ослободила Нови Пазар и већи део Рашке области (Санџака). Ибарска војска коју су сачињавали Шумадијска дивизија другог позива и 5. пешадијски пук првог позива (укупно око 23.000 људи и 36 топова) кренула је борбу 19. октобра да би 23. октобра 1912. ослободила Нови Пазар. Том приликом генерал Живковић најстрожије је забранио српској војсци да примењује било какво насиље над локалним становништвом без обзира на националност и вероисповест. У наставку рата Ибарска војска наставила је успешне борбе против турске војске на простору Санџака и Косова.
Током Другог балканског рата 1913. између Србије и Бугарске генерал Живковић командује целокупном српском војском на фронту према Албанији.
ДУЖНОСТ КОМАНДАНТА ОДБРАНЕ БЕОГРАДА 1914-1915. У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Генерал Михаило Живковић био је на почетку Првог светског рата у Ваљеву, у саставу Врховне команде. Војвода Путник саопштио му је. августа 1914. да треба да преузме посебну војну војну јединицу за одбрану Београда која се тада формирала. На почетку рата српска Врхова команда није одмах одлучила да се Београд брани, а предају града саветовале су и поједине савезничке амбасаде како би се избегла разарања и жртве цивилног становништва.
Због симболичке важности престонице и одржања морала у војци и народу одлучено је да Београд ипак брани, упркос изузетно неповољном положају српског главног града на самој граници са Аустро-угарском.
Команда одбране Београда лоцирана је на Торлаку. Фронт који су браниле српске трупе одбране Београда био је дуг око 70 километара. Од ушћа потока Средњака на путу Гроцка – Смедерево, па узводно Дунавом до у ушћа Саве, затим узводно овом реком до ушћа Колубаре. Цела зона одговорности била је подељена на пет одсека: Драчански, Велико-Селски, Градски, Топчидерски и Остружнички. Београд су све до пада у октобру 1915. године браниле изразито мешовите српске трупе претежно трећег позива, са пуно добровољаца међу којима је било жена и деце.
Генерал Живковић је 22. септембра 1914. одбио директну понуду аустроугарске војске да им преда Београд, а француски новинари су забележили и псовке које је користио у том тренутку.
Генерал Живковић био је изразито незадовољан малим бројем војника који су му одређени, потпуно у несразмери са великим симболичким значајем Београда чија му је одбрана поверена. Престоницу је бранило укупно 12 батаљона пешадије, 7 батерија и 2 ексадрона – око 15. 000 војника. Врховна команда редовно је одбијала све његове захтеве да се трупе одбране Београда појачају, па је генерал Живковић у једном тренутку тражио да га уклоне са места команданта и пензионишу ако неће да му доделе додатне снаге. Касније су дошле руске, француске и британске војне снаге у симболичном броју, које су делимично побољшале стање одбране.
Разарања Београда 1914. и 1915. била су велика. Од 10.000 објеката које је град имао августа 1914. у следећих петнаест месеци рата 3.000 је оштећено или сасвим уништено.
Када је Бугарска 9. септембра 1915. приступила савезу са Немачком и Аустро-угарском, покренуте су нове војне операције против Србије, а Београд је од 5. октобра 1915. први био на удару.
Генерал Михаило Живковић тада је за одбрану Београда имао 7. пук другог позива, 10. кадровски пук, 7, 11. и 15. пук трећег позива, српске добровољце из Срема, жандаре, царинике, наоружане грађане; 6 пољских брзометних батерија 75 мм (укупно 24 топа); 6 позиционих спорометних батерија 80 мм, укупно 24 топа; четири хаубице 120 мм, две хаубице 150 мм, и четири противавионска топа. Руси, Французи и Британци имали су укупно 17 топова. Београд је бранило укупно 20 батаљона, 75 топова и 2 ескадрона. У једном тренутку подршку је пружила и Тимочка дивизија другог позива.
Док су трајале борбе са аусто-угарском војском на Дунавском кеју, немачке трупе су преко Аде Циганилије и Макиша 8. октобра заузеле Баново брдо, што је условило и постепено повлачење српских трупа 9. октобра на резервне положаје на Врачару, Дедињу, Петловом брду, Железнику и Остружници. Убрзо је кренуло и повлачње према Авали, да би се после 15. октобра 1915. српска војска повукла још јужније.
Борбе за Београд биле су огорчене, а немачке и аустро-угарске трупе имале су према поједним проценама 10.430 официра и војника који су избачени из борбе. Српске трупе изгубиле су око 5.000 бораца, без жртава наоружаних Београђана који су гинули у одбрани свога града. Несразмерно велики губици били су међу официрима. Упорна и храбра одбрана Београда изненадила је непријатеља, али и српску Врховну команду. Тако је спречено опкољавање српских трупа у северном делу земље и организовано је повлачење у нади да ће савезничке снаге из Солуна стићи у Србију.
ВОЈНА КАРИЈЕРА ПОСЛЕ ПОВЛАЧЕЊА ИЗ СРБИЈЕ 1915.
После повлачења из Београда и централне Србије српска војска се сконцентрисала на Косову, када се генерал Живковић одлучно супротставио идеји војводе Мишића о одсудној бици против удружених немачких, аустро-угарских и бугарских трупа. Као и већина чланова Врховне команде предлагао је повлачење преко Албаније. После доласка на Крф са остатком трупа, званично је расформирана Команда одбране Београда, а генерал Живковић стигао је на Солунски фронт.
Потом је 1916. постављен за команданта Српског добровољачког корпуса у Русију који се борио против бугарских трупа у Добруџи. Дужност команданта је обављао до 23. новембра 1917. када је јединица после Руске револуције расформирана, а остатак војске преко Француске послат на Солунски фронт. Генерал Живковић је у Паризу доживео тешки срчани удар и није више био способан за командовање. Пензионисан је 1. јуна 1918.
Преминуо је у Београду 28. априла 1930. године, где је и сахрањен.
УНАПРЕЂЕЊЕ У ЧИНОВЕ
Каплар, 6. септембра 1875.
Поднаредник, 4. маја 1876.
Наредник, 1. јула 1876.
Потпоручник, 5. новембра 1876.
Поручник, 20. октобра 1882.
Капетан 2. класе, 22. фебруара 1887.
Капетан 1. класе, 1. јануара 1891.
Мајор, 22. фебруара 1893.
Потпуковник, 22. фебруара 1897.
Пуковник, 6. априла 1901.
Генерал, 29. јуна 1907.
ОДЛИКОВАЊА
Домаћа:
Орден Карађорђеве звезде са мачевима 3. и 4. реда
Орден Карађорђеве звезде 3. реда
Орден белог орла 3, 4. и 5. реда
Орден таковског крста са мачевима 5. реда
Орден таковског крста 2. и 3. реда
Орден Св. Саве 2. реда
Златна и Сребрна медаља за храброст
Медаља за војничке врлине
Споменице ратова: 1876–1878, 1885–1886, 1912–1913. и 1914-–1918.
Албанска споменица
Страна:
Руско – Орден Св. Станислава са мачевима 2. реда
Француско – Орден легије части 4. реда
Милош ТИМОТИЈЕВИЋ
https://www.poreklo.rs/2024/07/10/poreklo-i-vojna-karijera-generala-mihaila-zivkovica-1856-1930/
Коментари
Постави коментар